Filmovi, kikiriki, semenke, zanimacija za oči

Kazu da jedan trenutak u zivotu menja sve. Bitno je da ste svesni tog trenutka i da cinite pravu stvar jer posledice se cesto odrzavaju i na zivote drugih ljudi.

Ovo je prva stvar koja mi je pala na pamet kad sam odgledao film Looper. Ovaj film je klasican mindfuck u pravom smislu te reci. Putovanje kroz vreme je vise puta ispricano, na onaj ili ovaj nacin ali Looper daje svemu drugu dimenziju.

Kao sto sam rekao, putovanje kroz vreme ce biti moguce ali na nacin da ce ono biti zabaranjeno obicnim ljudima. Drugim recima, kriminalne grupe ce koristiti ovo putovanje kako bi slali ljude u proslost koji im smetaju jer u buducnosti veoma tesko mozete sakriti leseve ljudi koji vam stoje na putu, simple as that.

Sa druge strane u proslosti vas ceka Looper od koga dobijete na poklon jedan metak u grudi. Ovo bi sve bilo dosadno da ne postoji tzv. Zatvaranje petlje. To zapravo znaci da moze da se desi da iz proslosti moze da vam dodje starija verzija Vas. Ljudi najvise vole sebe te shodno tome dolazi do komplikacije.

Sem pocetka filma gde zapravo niste svesni sta se desava, film vas lagano vodi kroz radnju tako da lagano sklapate kockicu po kockicu. Zapravo ni u jednom trenutku vas mozak ne dobija previse informacija koje onda tesko vari kao sto je to bilo u filmu Inception. Nema bezpotrebne patetike i prava je retkost da gledate film gde jednu od glavnih uloga tumaci Brus Vilis a da on uopste ne dominira. Sve je prepusteno  Jospehu Gordon Levitt-u koga necete tako lako prepoznati. Ovaj glumac je od klinca koji je glumio u serijama izrastao u ozbiljnog glumca gde za ovo kratko vreme ja tesko mogu da nadjem neki los film gde je on glumio.

Ono sto je cesto bio problem sa filmovima koji dolaze sa Americkog kontinenta jesu bile the end scene. Ovaj film nema problem sa tim i zapravo tesko mogu da zamislim neki drugi kraj osim onog koje sam i sam video.

Ljudi se uvek bore za ono u sta veruju i vole, da li je to nekad realno, pitanje je, koje opet ne treba nikad postavljati. Kazem vam, klasican mindfuck.

Tesko da mogu da budem objektivan kad je rec o novom Betmenu. Deo svog detinjstva svakako vezujem za ovaj legendarni lik, lik koji bez ikakvih posebnih moci postaje jedan od najpoznatijih i najcenjenijih super junaka.

Dovoljno je reci da je sama tema toliko inspirativna da verujem da moze da izrodi jos nekoliko nastavaka a da to uopste ne utice na kvalitet. Bilo je tu par promasaja, ali poslednja tri dela su svakako kruna ove sage koja traje i trajace dugo godina.

Kad bih pokusao da nadjem zamerku ovom filmu tesko da bih mogao nesto posebno da izdvojim. Ono sto mi prvo pada na pamet je da film ne obliuje patetikom sto je tako karakteristicno za Holivudske filmove. Takodje film sve vreme drzi paznju sto je zaista tesko jer isti traje vise od 2,5 sata.
Glumacka ekipa, nekoliko all star ekipa tu ima. Pored proverenih Bejla, Frimena, Kejna, Oldmana posebno bih izdvojio Hardija. Na prvu loptu rekli bi ste top karijere film Ratnik ali on ovim filmom sve demantuje i pokazuje da je odlican glumac. Treba napomenuti da trenutno snima film Pobesneli Maks i mozemo da ocekujemo samo najbolje.
Ono sto ovom filmu takodje ne manjka je drama, akcija, neizvesnot i odlicna muzika.

Kao i nekoliko proslih nastavaka Brus Vejn pocinje od pocetka i cini mi se da je ovaj put najteze. Kod njega je uvek prisutna borba da li Betmen i Brus mogu da idu zajedno i kako to sve izgleda u ocima obicnog gradjanina Gotama. Nolan je tu uradio sjajan posao i nekoliko puta u filmu je Brus na mukama i ispitima koje mora da prodje kako bi konacno spoznao sebe onakvog kakav zapravo jeste. Tu zapravo lezi i najveca snaga ovog lika, snaga duha.

Ono sto me je ovaj film naucio i sto nikad necu zaboraviti, zasto u zivotu padamo i dozivljavamo neuspehe? Prosto, da bi znali da ustanemo.

Dugo sam preskakao film Fighter bez nekog preteranog razloga. Za to vreme iskreno pogledao sam mnogo vise losijih filmova nego dobrih. Izgleda da kriza ulazi u sve pore.

Naziv film dosta govori. Bokser Miki Ward koga tumači Mark Wahlberg očajnički pokušava da u svojim tridesetim postane profi bokser kakav je nekad bio njegov brat Diki ( Christian Bale ). Na prvu loptu vidite da Miki ne moze mnogo da nauci od svog brata koji je celu svoju karijeru i pobedu na Sugar Ray Leonardom upropastio zbog navucenosti na krek.

Osim brata Miki mora da se postara i za svoju majku koja mu je menadžer i misli da zna vise o boksu od bilo koga drugoga kao i njegovih 7 sestara koje kad bi i spojili pitanje da li bi dobili pristojnu osobu. Naravno celu svoju porodicu balansira sa svojom novom devojkom koja istinu za volju nema sredjen zivot, nezavrsen fakultet i problemi sa alkoholom.

Na prvu loptu nema izlaza ali upornost kao i mnogo puto do sada se na kraju isplati. Koliko god Diki izgleda izgubljeno, taj isti covek je nekad bio u vrhu sveta boksa a tu nije stigao slucajno. Sve sto je bilo potrebno  jeste da izuce najbolje iz sebe i da opet pronadje svrhu. Kada ste na vrhu pa dodjete na dno veoma je tesko pronaci opet motiv da uradis nesto dobro u svom zivotu.

Boks je uvek bio zanimljiva tema za filmsko platno i stvarno imate bezbroj filmova na ovu temu, sto je jos vaznije dosta dobrih filmova je snimljeno bas na temu boksa. Ovo je jedan u nizu takvih filmova, mozda nesto drugaciji od ostalih koje sam gleda ali nista ne zaostaje po kvalitetu.

Glumacka ekipa, tu nema mnogo price. Svako ko prati film zna da su Wahlberg i Bale buducnost i da ce snimiti jos pregrst filmova. Bale je opet doziveo transformaciju u filmu ali za njega posle filma Mechanist nista ne bi trebalo da predstavlja problem. Treba spomenuti da je za ovu ulogu dobio i Oskara.

Ovo je jos jedan od filmova koji pokusava da nam kaze da nikad ne treba odustajati i da covek kad radi nesto u zivot sto voli samo je pitanje vremena kad ce rezultati izaci na videlo. Kad se sve to upakuje sa dobrim scenarijom, glumcima i kad znate da je sve istinita prica, onda ovaj film nema greske.

Posle pregršt holivudskih filmova sasvim slučajno sam u poslenjih par dana dobijao preporuku za film Intouchables. Reč je o francuskom filmu i odmah mi je palo na pamet da sam poslednjih meseci zapostavio evropsku kinematografiju koja me je nekako uvek spašavala kad uđem u seriju loših holivudskih filmova.

Teško je opisati ovaj film. Cela radnja filma se odvija oko dva čoveka, potpuno dva različita čoveka. Boja kože, fizičko stanje, mentalno, imovinsko, sve ih razdvaja. Koliko god ta razdaljina bila velika, obojica su našla nešto zajedničko, međusobno razumevanje.
Čovek u svom životu moze da ima dosta ljudi koje poznaje ali ste srećni ukoliko upoznate jednu osobu koja vas u potpunosti razume. Često čujem u poslednje vreme da su poznanstva najvažnija u poslu. Ljudi posmatraju stvari na mikro nivou i ova tvrdnja ne može da se ospori. Ono što je mnogo bitnije da imate poznanstva za ceo život, ne posao, život.

Kroz život nam prolaze veliki broj ljudi i zaista je privilegija kad svakodnevno možete da upoznajete nove ljude ali prave ljude upoznajete retko i mnogo je bitno da to prepoznate.

Kažu da je čovek bogat onoliko koliko zna jezika, ja Vam kažem da je čovek bogat koliko prijatelja ima oko sebe. Sam sebi nekad mogu da priznam da zapostavljam ljude koje volim jureći neke snove koje iskreno ne mogu ni da oblikujem. Stalno se menjaju, podiži na viši nivo, sa njima se i ja dižem a u svemu tome je najvažnije da ostanem sa nogama na zemlji.

Uhvatim sebe da su mi neke stvari normalne za koje sam mislio da mi nikad neće biti normalne. Da li nas vreme, okruženje oblikuje, to stvarno ne znam. Nekim danima ne volim sebe, to je valjda i normalno. Ono što je bitno da postoji makar jedna osoba u tom trenutku koja će biti uz Vas.

Ljudi se boje od onoga što ne razumeju i ovaj film na najbolji način to odslikava. Drugo ne znam sta bih rekao osim da pogledajte ovaj film i da bar pokušate da shvatite koliko su neki ljudi bitni u vasim zivotima. Ja sam shvatio ali kao i djaku u skoli potrebno je nesto da me podseti.

Ako za trenutak zaboravite na Vaše, preciznije rečeno na naše probleme videćete da sami nekad preuveličavamo iste. Znamo, svakom je svoja muka najveća ali bar za trenutak isplivajte iz mikrokosmosa i videćete potpuno drugačiju sliku. Sliku koja ne treba da vas teši, sliku zbog koje ne treba da se osećate bolje ili lošije, nekad je čoveku dovoljno da bude svestan, ništa više od toga.

Put od narkomana, bivšeg razbojnika, lošeg muža, bajkera pa sve do čoveka koji je prihvatio Boga na praktičan način pa sve do čoveka koji je uspeo da spasi na stotine dece u Južnom Sudanu i Severnoj Ugandi, sve to je prevalio Sam Childers ( Gerard Butler ).
Taj put nije lak jer ga putuješ sam. Novac, zapostavljanje sopstvene porodice, nerazumevanje drugih ljudi, mržnja, na kraju puta se to sve nekako skupi u čoveku. Kad se to desi, čovek zaboravi na sve dobro što je uradio, seti se onoga najgoreg a verujte mi čoveku je najlakse da se vrati na staro, baš tako, na staro.

Machine Gun Preacher je jedan u nizu filmova koji opisuje realno stanje stvari u Africi, kontinentu koji je vec godinama u konstantnom građanskom ratu. Ne postoji dovoljan broj filmova i reportaža koji će nam do kraja opisati situaciju na crnom kontinentu ali je ovaj film dovoljan da sagledate realno stanje u svom okruženju, koliko su realno neki od nas zaista srećni samom činjenicom da smo rodjeni u određenom gradu. Mnogim ljudima u svetu je sudbina odredjena onog trenutka kad su rođeni.

Sustina, treba vrednovati male stvari, jer na svakog ko vapi za velike stvari uvek ide vise njih koji nemaju te iste male stvari.

Sin city, morate priznati pakleno dobar film. Apsolutno nisam mogao da nađem nikakvu zamerku ali sam isto tako bio svestan da sličan film ću teško pogledati u skorije vreme. Mogu da kažem da sam delimično pogrešio jer sam nekako uspeo da dođem do filma Bunraku.
Kad kažem uspeo nekako da dođem to je verovatno zbog imena koje apsolutno ne znam sta predstavlja.

Elem, priča je standardna, imate grad i čoveka koji drži sve. Simpatično ime Nikola zvani Sekira a glumi ga niko drugo do Ron Perlman poznatiji kao HellBoy. Zanimljivo je da Nikola ima nekoliio svojih štićenika koji su poredjani po brojevima, u stvari oni se tako zovu, Killer No.1, itd. Da bi stigli do Nikole to vam otprilke dodje kao prelaženje nivoa a sve vreme se nadate da ćete naići na kraljicu.

U tu igru se upustio The Drifter ( Josh Hartnett ) i Yochi ( Gackt ). Sami ne mogu puno da urade, zajedno mogu mnogo. Naravno svaki tim zahteva trenera a to je u ovom slučaju The Bartender, dobro ste pročitali Konobar koga tumači Woody Harrelson. Veliki Woody u ovom filmu osim što služi pića i trenira, vozi fiću. Naravno veliku petorku u ovom filmu čini još Demi Mur koja doduše ima malu i može se reći nespretnu ulogu ali ipak je to Demi, da se ne lažemo.

Ne znam kako treba shvatiti ovaj film, ni sam ne znam da vam kažem ali znam da mi je sve vreme držao pažnju. Možda sam subjektivan ali kad u jednom trenutku vidite Hartnetta, Woody-jai Perlmana to vam je kao da gledate Pirsa, Garneta i Alena, prosto uživate a ne obazirete se na rezultat.

Moram da napomenem da su scenografija, crteži, a posebno dialozi nešto što ovaj film čini stvarno dobrim i zanimljivim. Posle nekih težih tema i filmova dobro bi vam dosao jedan Bunraku, sa ledom i limunom.

E moja deco, u moje vreme je bilo drugacije, bilo... i ovde se uglavnom recenica prekine jer ista ta deca ne zele da slusaju nekog matorana koji im prica kako je to bilo pre 50 godina, kako se to zivelo sa malo para, kako su se osvajale devojke, kako su se citale dobre knjige, pesme a što da ne i kako se dobro jelo.

Bas zbog toga, treba nam sto vise filmova kao sto je film Šešir profesora Koste Vujića, da nas podseti kako je bilo ziveti u svetu gde nije bilo previse informacija, buke, komplikovanih odnosa. Bilo je sve prosto ali ne na banalan način kako mnogi misle.
Neko je jednom lepo rekao, daj čoveku što više informacija i ostaće u neznanju. Internet, društvene mreže, novi kanali komunikacije su nam otvorili vidike ali su nas zbunili.

Znam da je danas bilo 12 ljudi na premijeri filma Anđeline Džoli, znam da se Bilja Srbljanović malo opustila ali da li znam kako da pridjem devojci, da udovoljim sebi i drugima, šta da radim kad ostanem sam sa sobom.Plašim se da osim što smo se zbunili da smo se malo i izgubili.
Kažu našao je devojku pa mu je pao social rating na društvenim mrežama, šta zapravo danas predstavlja social rating ( uzgred počeli smo da koristimo i engleske reči ). Da li se toliko promenio sistem vrednosti da je danas potpuno suludo da devojci napišeš pesmu, da pevaš stare dobre serenade ispod prozora, da pošalješ pismo. Da, poslati pismo, zvuči staromodno ali nije bitno u kanalu komunikacije nego u samom činu, trenutku, intimi koju ima jedna poruka.
Žašto nam je danas tesko naći osobu sa kojom želimo da provedemo život a ako je nađemo teško nam je da to na glas kažemo, da se slučajno ne protumači loše.
Žašto raspravljamo o banalnim, marginalnim temama. Zato što u mnoštvu informacija skačemo sa jedne teme na drugu a da se ni ne potrudimo da zagrebemo nijednu od njih.
Često razmišljamo o tome kako nešto može da bude i kako bi trebalo da bude a ne vidimo da nam sadašnjost izmiče i da nam je često trenutno stanja mnogo dalje nego neko buduće.
Postali smo toliko zavisni od okoline jer nas ista ta okolina svaki dan puni sa sve više informacija da više i ne možemo sami da donesemo odluku a da ne konsultujemo nešto, dobro ste čuli, nešto.

Razmislite kako ste se osećali kad ste odgledali film Montevideo, takav isti osećaj sam i ja imao posle fillma Šešir profesora Koste Vujića. Šta smo to sebi uradili kad toliko zavidimo nekim prošlim vremenima.

Ljudi često ne razmisljaju o globalnim problemima jer istinu za volju imaju previse svojih. Ko jos moze danas sebi da priusti da razmislja o problemima koji se ticu svih nas a na koje nazalost nemamo uticaj.
Uvek se nosimo mislju da neko drugi resava nase probleme ali nije tako.

Film Puncture je jedan od onih filmova koji vas tera da opet razmisljate kako je u stvari svet jedno sjebano mesto. Podatak da je u Americi 90-ih godina bilo svake godine i do 800.000 hiljada medicinskih sestara koje su dobijale AIDS, hepatitis tako sto su pruzajuci pomoc zavisnicima bivale povredjene od strane polomljene igle, samim tim i zarazene vam dosta govori o kakvom se problemu radi a sve zbog jedne igle, previse mala stvar da bi zadavala toliko problema.
Sve sto je bilo potrebno uraditi jeste zameniti postojecu plasticnu iglu sa novom sigurnom iglom gde ne postoji promil sanse za povredu ali igla koja moze da se koristi samo jednom, čitaj jednom. Takva igla kosta vise i pogadjate naravno da kompanije koje vec umaju ugovor sa bolnicama vezano za nabavku igala ne zele da ulaze u dodatni trosak.
Vecina ljudi to vidi ali im je jasno da to nije njihova borba i ne zele da trose energiju a povrh svega i novac za nesto za sta znaju da je unapred izgubljno, da li je?
Medju nama uvek ima ludaka, tako zovemo ljude koji pokusavaju da isprave krive drine. Mike Weiss ( Chris Evelin ) i Paul Danziger ( Mark Kassen ) su tim koji predstavljaju mladu advokatsku kancelariju i odma su dobili vruc krompir kako naterati bolnice sirom Amerike da koriste bolju i sigurniju iglu.

Dodatni problem cele ove inace komplikovane situacije je da je Mike tezak zavisnik od raznoraznih opijata. Ne znam da li coveku trebaju neka dodatna pomagala, znaci da bi uradio nesto dobro ali Mike nikako nije hteo da odustane. Dok su mu svi govorili da je sve izgubljeno cak i njegov partner on to nije slusao. Njegov cilj nije bio jasan, a kako je i mogao da bude pored svih narkotika koje je uzimao ali nije odustajao sto je i poenta cele price.

Kazu da najvece svetlo dolazi iz najmracnijeg tunela, ne znam sta to tacno znaci ali verujem a nada je nesto sto niko ne moze da vam oduzme.

Gledajući film Real Stell i Jeremi Lin-a kako praši u New York Knicks-ima dolazim do zaključka kao i komentator sa ESPN-a, ne izgleda tako snažno koliko zapravo jeste.

Zapravo mi se ceo život iznenađujemo. Kako je neko uspeo, kako neko glumi, kako neko zarađuje ogroman novac, kako neko uspe da do juče bude nepoznat i autsajder a stasa u pravog heroja i pobednika. Ja kažem ništa nije slučajno, svaki uspeh se zasluži. Kažu odvojiti posao od privatnog života, možda ali teško da možete odvojiti emocije od nečega što radite, jer ako vam je stalo do nečega tu su uvek uključene emocije, uvek. Treba ih kontrolisati ali nekad ih samo treba pustiti, jer i sami znate, čovek protiv sebe ne može dugo da izdži.
Pitate se žašto Roger Federer plače posle svakog osvojenog Gren Slema, žašto Novak cepa majicu i dere se, žašto su se vaterpolisti Španije grlili ko mala deca kad su nas dobili u finalu svetskog prvenstva, žato što je postajala emocija.

Neko bi rekao da je film Real Steel još jedan vid američe propagande, delimično se slažem ali bi ga svakako preporučio mlađoj populaciji ali i starijoj, jer film ne opterećuje a govori dosta.
Trenutno je bitno da informacija bude laka, lepo ispričana i upakovana a da opet dosta toga može da kaže i samim tim bude razumljiva.

Godina pitaj boga koja i Charlie Kenton čitaj gubitnik, čovek koji je napustio sve i koga su napustili svi. Sve vreme je na putu, vozikajući u svom kamionu robote. Da, dobro ste pročitali robote. Pošto sam već rekao da je godina pitaj boga koja, u pitanju je budućnost gde umesto starog dobrog boksa dolazi do izražaja borba robota. Ljudima je jednostavno dosadilo da gledaju dva borca koji se bore a to se ne završava nista spektakularno a hteli su da vide smrt, poniženje i tu onda stupaju na scenu roboti.
Naravno, kao i u svakom sportu, morate da dobijate da bi napredovali što nikako ne polazi za rukom Charliju dok ne upozna svog sina koji ima 11 godina. Stvar se komplikuje kad znate da je on znao sve vreme da ima sina ali ga se jednostavno odrekao, čovek voli više robote. Silom prilika mora da čuva sina neko vreme a videli smo svi na mnogim primerima kako deca mogu da promene nečiji život.

Ne postoji razlog zašto stalno treba forsirati rečenicu to je poneo od kuće ili nije slušao roditelje i sl. Može mnogo da se nauči od mlađih a poenta cele priče da sve što radiš u životu mora da ima dvosmeran put ili se trudite da razmišljate da kad nekom poklanjate poklon ne usrećujete tu osobu nego sebeJ

50/50 šanse, zvuči dobro. Koliko bi bilo sjajno da ovakav procenat imate u šutiranju trojki,  dok tražite posao, osobu svog života ili da recimo igrate neku igru na sreću. Naravno sve ovo pada u vodu kada govorimo o nečemu do čega Vam je najviše stalo, sopstveni život.

Adam ( Joseph Gordon-Levitt ) je živeo normalan život, u stvari život kakav bi mnogi u Srbiji poželeli. Devojka, stan, posao, šta čovek još da poželi u svom životu a da ne pretera i ne bude slučajno pohlepan. Kažu nesreća ne dolazi sama ali sigurno dolazi iznenada i brzo uviđate da neke stvari morate da menjate ili ipak odbijate to da uradite.
Niko me nije lako kad čuje lošu vest, toliko lošu da postoji mogućnost da ćete živeti toliko dugo da svi mogu da vas sažaljevaju.

Stvarno verujem da u takvim situacijama čovek prolazi kroz različite faze: priznavanje, negiranje, odbijanje, depresija, bes, sreća. Čovek skapira da u svom životu mora proći kroz sve ove faze i da vremenom se život svodi na svega nekoliko pravih osoba. Kažu daj čoveku vlast i vidi kakav je a ja kažem upadni u govna i vidi ko će ti pružiti ruku.

Uvek postoji onaj crv u glavi, mogu sve sam, ne treba mi niko, jednostavno to nije tako. Kreirani smo da bi sve dobro i lose podelili sa nekim drugim. Znate razmisljao sam, zašto mi je uvek bilo lepše da jedem sa nekim nego kad jedem sam, žašto sam uvek držao upaljen televizor u stanu kad nije bilo nikog, žašto kad zađem sam na koš mogu da šutiram 15-ak minuta a u stanju sam da igram basket po ceo dan, zato što čoveka nikad ne treba ostavljati samog sa svojim mislima, to skoro nikad ne ispadne na dobro. Čak i individualcima treba neko da bi sebi dokazali da li su dobri u tome što rade.

Slušajte sportiste kada kažu da više nauče iz poraza nego iz pobeda, stvarno je tako. Ono što te ne ubije, učini te jačim ali je još bitnije da vidiš sta je to moglo da te ubije a šta je to što te je učinilo jačim.

50/50, 60/40, 70/30, brojke nisu bitne. Bitno je da guraš i da lopta na kraju završi na tvojoj polovini.

Ne postoji osoba koja nije čula rečenicu: Imaš samo ovu šansu, nemoj da uprskaš. Šta se zapravo dešava kad tu šansu ne iskoristiš, šta se zapravo desi kad razočaraš sebi ali i ljude oko sebe?

Vince Rizzo ( Endy Garcia ) je čovek koji nije ni imao šansu da ostvari nešto što je oduvek želeo a to je da postane glumac. Živi u porodici koja počiva na lažima. Ćerka koja je izgubila školarinu i radi kao striptizeta, sin koji ne ide u školu i ima čudnu opsesiju ka debeljuškastim ženama, neurotična ženu koja koristi svaki trenutak da bi se svadjala i on, hm, vrlo zanimljivo. On laže, laže da ide na poker svako drugo veče ali u stvari ide na časove glume a da nije otišao ni na jedan casting za sve to vreme.
Da stvar bude komplikovanija, pojavljuje mu se vanbračni sin koji je završio u zatvoru zbog kradje kola, pogadjate u zatvoru gde Vince radi kao čuvar. Vincovom životu zanimljivost nikako ne fali ali mu fali šansa, šansa koja može da mu preokrene život.

Život nije dovoljno komplikovan ako ga sami jos malo ne izkomplikujete. Tako je Vince svog vanbračnog sina doveo kući ali mu to nije bilo dovoljno te je upoznao ženu na časovima glume koja će mu promeniti kompletan život.

Vince je ceo život glumio a da toga nije ni bio svestan, neko bi rekao ceo život sam u treningu. Glumio je na poslu, kući, lagao je, pretvarao se i kad je došao trenutak da to pretoči u dva minuta ispred kamere, pogađajte, da li je uspeo da iskoristi šansu?

Ovaj film pokazuje i značaj porodice u životu svakog pojedinca. Sve više ljudi se otudjuje, zatvara u sebe. Čovek misli da može da reši sam svoje probleme, ljudi misle da ih drugi ljudi ne razumeju, bojažljivi su, misle da su samostalni onda kada to nisu, misle da trebaju da budu sami onda kada im je drustvo najpotrebnije, misle da ne mogu kada to stvarno mogu.

Čovek ne pokazuje svoju veličinu u uspehu, čovek je jak onoliko koliko brzo ustane kad ga neko udari, čovek je jak onoliko kad shvati da je put do pobede popločan porazima. Kažu da ono što te ne ubije, učini te jačim i stvarno je tako i treba biti dovoljno jak i iskoristiti drugu šansu koja vam se pruži.

Hm, je prva pomisao na film Drive. Već par poslednjih nedelja slušam kako je ovo dobar film, na par lokalnih sajtova je čak osvanula vest da je ovo najbolji film 2011 i rekoh sebi, što da ne, ne mogu puno da promašim.

Muzika je ono što prvo ostavlja utisak u ovom filmu. Melodija koja vraća u neka dobra stara vremena, po malo mračna ali se potpuno uklapa u film.
Cela priča se bazira na vožnji, tj. preciznije na vozaču koga tumači Ryan Gosling. Bilo da vozi pljačkašeili oblači svoju masku i biva deo filmskog seta gde se svaki put trudi da ne pogine kad treba da se izscenira neki sudar, poenta je da on radi ono sto najbolje ume, on vozi.
Zvuči jednostavno i stvarno tako jeste, kad radite nešto što stvarno znate. Pitate te se gde je tu fun part, pa kad vozite najlakse da sebi zakomplikujete život jeste da uzmete pogrešnu vožnju.

Najlepse od svega u ovom filmu je to što iako je uzeo pogrešnu vožnju, vozač je zadržao svoju jednostavnost i samo se prilagodio novonostaloj situaciji a to jeste umetnost. Bez panike, iskakanja, lako se prilagodio, zato nemojte se iznenaditi ako vam neke scene budu delovale banalno, jer život se dosta puta svodi na to, ili imaš muda da nešto uradis i to uradiš jednostavno ili ih nemaš i onda sam sebi zakomplikuješ situaciju.

Drago mi je takođe što se na sceni pojavio još jedan mlad i dobar glumac. Ryan Goslinga svi pamte iz filma Notebook ali sa par poslednjih filmova, uključujući i ovaj je pokazao da je ozbiljan glumac.

Ovaj film me je podsetio, kad nešto stvarno znaš to radiš na jednostavan i lak način, plašim se da ljudi u većini slučajeva komplikuju stvari nesvesni svog neznanja. Još nešto, Hm na početku teksta nisam uspeo da obrazložim, ono je tu jer jednostavno nisam znao šta da stavimJ

Uspeh, pobeda, sta zapravo to znaci. Pobediti drugoga, zaraditi vise novca, da li to zapravo znaci da neko mora da izgubi da bi TI dobio, da li to znaci da neko mora da zaplace da bi se TI smejao. Da li jedini motiv za pobedu imas kad vidis da je neko izgubio.  Da li uvek mora pored plusa da postoji minus i da li je zivot stvarno crn i beo.

Tesko je poverovati ali o ovome sam poceo da razmisljam nakon filma Moneyball. Obican film koji traje sat i po vremena me je naterao da razmisljam o crnoj i beloj boji ili jos bolje o mesanju te dve boje.

Formula uspeha, hm, ova rec formula moze da zbuni coveka. Nakon svake formule stoji znak jednakosti koji pokazuje nesto egzaktno ali u zivotu nikad ne treba stvaljati znak jednakosti jer nikad ne znas da li ces morati da se vracas na pocetak.

Kazu nemoj da generalizujes, ali se sve svodi na kraju na to. Na kraju se tvoj uspeh meri sa stvarima koji su deo te generalizacije od koje svi beze.

Billy Bean glavni lik ovog filma je nesumnjivo pogresio, titulu nije uspeo da osvoji, nece biti upamcen kao sampion, njegovo ime nije upisano ni na jednom peharu ali je uradio nesto sto je danas retkost, reskirao je a da u glavi nije imao recenicu KO RESKIRA TAJ i PROFITIRA. Jednostavno je uradio tako zasto sto je mislio da je to jedino ispravno. Vizionari su ljudi koji su u svom vremenu neshvaceni a kasnije bivaju teme filmova i knjiga, vrlo jednostavno.

U danasnjem svetu je najtuznije to sto covek cesto i ne vidi kad uradi neku dobru stvar jer je navikao da ga svi ocenjuju, mere, gledaju i kad na kraju uradi nesto dobro sto mozda nije merljivo to ostaje nezapazeno kod okoline a sto je najgore i kod samog coveka.

Plitko gledanje, gledanje na materijalno, to mi stvarno smeta ali i sam zaboravim na to, priznajem. Brojke, novac, uspeh, lako moze da vam pomuti pogledj ali zato je tu uvek neki savet, dobra knjiga ili kao ovaj put dobar film da te podseti da nije tek tako lako staviti taj znak jednakosti, jer zivot nije formula.

Naletim na naslov 22 metka, mislim jos jedna pucnjava bez kraja. Dajem filmu jos jednu priliku.Gledajuci postavu glumaca, kad ono Jean Reno, dilema otklonjena.

Ovaj film ima zapravo dva naziva, 22 metka i Besmrtni. Oba ova naziva odgovaraju radnji filma, posebno pocetku. Charly Mattei (Jean Reno) je lik koji pokusava da pobegne od svoje proslosti ali u gradu kao sto je Marsej to mu nikako ne uspeva. Proslost mu se vratila u vidu 22 metka u njegovom telu ali posto film nosi naziv Besmrtni, onda sam vam sve rekao.

Charly za divno cudo cak i posle toga ne zeli da se sveti i zeli da vodi miran zivot, fin neki covek.  Ali nas covek kaze, djavo nema miraJ

Ovaj film je pravo osvezenje jer posle duzeg vremena sam gledao film u Evropskoj produkciji. Posebno me je odusevio glumac  Kad Merad ( Tony Zacchia ) i jos jednom pokazao da Francuzi ipak objasnjavaju kad je rec o glumi.

Voleo bih da znam da li je neko osim Jean Reno/a preziveo 22 metka?

U poslednje vreme sam namerno a možda i ne bio pritisnut SF filmovima, komedijama, dramama... i pored svega ovoga vidim da mi nešto nedostaje. Preturajući po filmovima, naiđem na simpatičan naslov Kill the Irishman. Kažem sebi još jedna sumanuta akcija koja radi po principu one man show.

Kao i mnogo puta do sada, prevario sam se.  Umesto sumanute akcije, efekata, dobijem jedan odličan mafijaški film koji uzgred je rađen po istinitoj priči. Pretpostavljate, u središtu priče je Irac Danny Greene. Dečak iz komšiluka Klivlenda koji je od običnog radnika postao jedan od glavnih ljudi podzemlja u već pomenutom gradu. Naravno, dok je Danny krčio sebi put do vrha a neki bi rekli do dna, stekao je mnogo neprijatelja, pa se svojski nameće da i naslov filma to opravda: Kill the Irishman.

Zanimljivo je to i da Danny tumači malo poznati glumac Ray Stevenson, meni poznat najviše po ulozi u Punisheru 2, gde je bio i jedina svetla tačka filma. Ako vam kažem da se pojavljjuju Christopher Walken, Vincent Donofrio, Val Kilmer, Vinnie Jones, onda možete da dobijete jasniju sliku o kakvom se filmu radi.

Kad pogledam unazad, najviše dobrih filmova koje sam pogledao se odnose baš na tematiku koju opisuje i ovaj film. Tradicija se nastavlja i sa ovim filmom!

• Oktobar 2012 [1]
• Avgust 2012 [1]
• Jul 2012 [1]
• Maj 2012 [6]
• Mart 2012 [5]
• Februar 2012 [4]
• Januar 2012 [3]
• Septembar 2011 [2]
• Jun 2011 [1]
• Maj 2011 [1]
• April 2011 [4]
• Mart 2011 [1]
• Februar 2011 [4]
• Januar 2011 [4]
• Decembar 2010 [1]
• Novembar 2010 [5]
• Oktobar 2010 [2]
• Septembar 2010 [1]
• Jul 2010 [2]
• Jun 2010 [5]
• Maj 2010 [6]
• April 2010 [4]
• Mart 2010 [7]
• Februar 2010 [9]
• Januar 2010 [9]
• Decembar 2009 [4]
• Novembar 2009 [4]

• Sport i samo sport [3] 
• Filmovi [87] 
• Generalna [7] 
• Svašta nešto [0] 

• Looper aka Ubice iz buducnosti
• The Dark Knight Rises
• Fighter
• Obećanja sebi
• Intouchables
• Machine Gun Preacher
• Hvala Man. City sto je podsetio zasto su neke sporedne stvari najvaznije stvari.
• Jedan čovek - jedan sistem
• Lincoln lawyer
• The Hunger games aka Igre gladnih