Filmovi, kikiriki, semenke, zanimacija za oči
Šta da Vam kažem kad već sve znate.
E moja deco, u moje vreme je bilo drugacije, bilo... i ovde se uglavnom recenica prekine jer ista ta deca ne zele da slusaju nekog matorana koji im prica kako je to bilo pre 50 godina, kako se to zivelo sa malo para, kako su se osvajale devojke, kako su se citale dobre knjige, pesme a što da ne i kako se dobro jelo.
Bas
zbog toga, treba nam sto vise filmova kao sto je film Šešir profesora Koste
Vujića, da nas podseti kako je bilo ziveti u svetu gde nije bilo previse informacija,
buke, komplikovanih odnosa. Bilo je sve prosto ali ne na banalan način kako
mnogi misle.
Neko je jednom lepo rekao, daj čoveku što više informacija i ostaće u neznanju.
Internet, društvene mreže, novi kanali komunikacije su nam otvorili vidike ali
su nas zbunili.
Znam
da je danas bilo 12 ljudi na premijeri filma Anđeline Džoli, znam da se Bilja
Srbljanović malo opustila ali da li znam kako da pridjem devojci, da udovoljim
sebi i drugima, šta da radim kad ostanem sam sa sobom.Plašim se da osim što smo
se zbunili da smo se malo i izgubili.
Kažu našao je devojku pa mu je pao social rating na društvenim mrežama, šta
zapravo danas predstavlja social rating ( uzgred počeli smo da koristimo i engleske
reči ). Da li se toliko promenio sistem vrednosti da je danas potpuno suludo da
devojci napišeš pesmu, da pevaš stare dobre serenade ispod prozora, da pošalješ
pismo. Da, poslati pismo, zvuči staromodno ali nije bitno u kanalu komunikacije
nego u samom činu, trenutku, intimi koju ima jedna poruka.
Žašto nam je danas tesko naći osobu sa kojom želimo da provedemo život a ako je
nađemo teško nam je da to na glas kažemo, da se slučajno ne protumači loše.
Žašto raspravljamo o banalnim, marginalnim temama. Zato što u mnoštvu
informacija skačemo sa jedne teme na drugu a da se ni ne potrudimo da zagrebemo
nijednu od njih.
Često razmišljamo o tome kako nešto može da bude i kako bi trebalo da bude a ne
vidimo da nam sadašnjost izmiče i da nam je često trenutno stanja mnogo dalje
nego neko buduće.
Postali smo toliko zavisni od okoline jer nas ista ta okolina svaki dan puni sa
sve više informacija da više i ne možemo sami da donesemo odluku a da ne
konsultujemo nešto, dobro ste čuli, nešto.
Razmislite
kako ste se osećali kad ste odgledali film Montevideo, takav isti osećaj sam i
ja imao posle fillma Šešir profesora Koste Vujića. Šta smo to sebi uradili kad
toliko zavidimo nekim prošlim vremenima.
| « | Februar 2012 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | ||||
- Oktobar 2012 [1]
- Avgust 2012 [1]
- Jul 2012 [1]
- Maj 2012 [6]
- Mart 2012 [5]
- Februar 2012 [4]
- Januar 2012 [3]
- Septembar 2011 [2]
- Jun 2011 [1]
- Maj 2011 [1]
- April 2011 [4]
- Mart 2011 [1]
- Februar 2011 [4]
- Januar 2011 [4]
- Decembar 2010 [1]
- Novembar 2010 [5]
- Oktobar 2010 [2]
- Septembar 2010 [1]
- Jul 2010 [2]
- Jun 2010 [5]
- Maj 2010 [6]
- April 2010 [4]
- Mart 2010 [7]
- Februar 2010 [9]
- Januar 2010 [9]
- Decembar 2009 [4]
- Novembar 2009 [4]
